Разлика између кафе и кафића…

…илити Кратка критика српског друштва
Пијем грозну кафу у добром кафићу. Не могу да се опоравим колико је лоша кафа. Прва ми је јутарња, потребна због те вештачке потребе коју имам а коју не смем да зовем завист. Мрзим лошу кафу, и још увек не схватам како им пролази. У Београду је све више лоших кафа и добрих кафића. Какав парадокс. Знам зашто нам је овако како нам је. У кризна времена, све је више кафића. Ок, велики је број оних кафића који не састављају крај са крајем. Шта се дешава са њима? Издају се новим газдама. Нема пренамене простора, не. И тако, цветају кафићи. Кажу да је то због наше блејачке културе, али ја мислим да је то због узрока свих наших проблема – Ми не волимо да привређујемо. И да појасним – огромна је разлика између „радити“ и „привређивати“.
Сви би да отворе кафић. Зашто не улажу у неки конкретан посао, који ће донети вишак вредности у друштву? Зашто не праве мале погоне, производњу, нове врсте услуга? Нама је у крви да „газдујемо“, и задовољавамо се да „капље“ месечно. Класични рентијери.
Безброј пута сам чуо сан о рентирању или газдовању кафићем. То је Српски сан. „Да зарадим довољно да купим неколико станова, издајем цео живот, боли ме дупе…“ … „Отворим фин кафић, дочекујем пријатеље, дружимо се, избројим пазар на крају дана, милина…“ Никад нисам чуо сан о великој корпорацији.
Новац који се улаже у кафиће или станове не ствара вишак вредности. Тај новац никако не доприноси нашем друштву. Не схватајте ме погрешно, ја обожавам кафиће. И ово почех да пишем уз грозну кафу. А грозна је јер кафићи немају сврху кафића, него места за соцојализацију. Кафа је постала небитна. То мрзим. И не могу да схватим да неко уложи педесет сома евра у кафић, а има грозну кафу. Зар није добра кафа оно у шта се улаже пуно пара? Сада, у време кризе, познати београдски кафићи масовно узимају најјефтиније мешавине кафи да би уштедели. И кафа им је грозна. Част изузецима, наравно.
Мрзим лошу кафу. Може да ми упропасти јутро или подне. И турска нам је лоша, генерално. Нема сјајне кафе у Србији. Ми смо навикли, па не примећујемо. Зато и кафићи имају сјајан ентеријер а грозну кафу. Да не причам о непознавању материје. Када наручим еспресо, не питај ме већи или мањи. Еспресо је еспресо, продужени је продужени ( мада је дискутабилно колико има везе са cafe lungo у Италији), ристрето је ристрето, дупли је дупли. Добро, дупли и не постоји код нас, увек ћеш добити продужени ма шта ти причали.
Очигледно је да не постоји посвећеност.
Посвећеност.
То је оно што нам фали. Када би ми више били посвећени свом послу, свима би било боље. Нажалост, ми смо посвећени Српском сну. Класични рентијери.
Немамо то што нам треба. Једноставно.

Advertisements

I encourage you to leave your comments and perspectives

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s