Caruso

Инспирисан музиком : 

(Препоручујем уз читање)

Ми који не знамо језике смо најограниченији људи на свету. Не рачунам енглески. Међутим, ја сам нашао једну предност у тој мојој ограничености. Док слушам Карузо, ја ништа не разумем. Ипак, све ми је јасно. Као из књиге читам шта ми говоре. Слушам Павароти и Лућио Дала, како ми причају о животу и тугама. Схватам и зашто, јер слабо се бавим тугама. Стојим испред мора, не океана. Јер само једно је море, све остало су океани. А Италија је у сред тог мора. Да, замишљам Италију. Лућио Дала ми прилази и доноси ветар у инат мору. Прича ми како смо небитни. Како стојимо нас двојица пред тим чудом од света, састављеног од воде, соли, ветра, сунца, песка и времена…и како то време чини да све остаје осим нас двојице, који смо ту сад па никад више. Прича ми како вековима овде стоје други људи, гледају у исто што и нас двојица, са различитим погледима и жељама. Каже, овде се трагично завршила једна велика љубав. Каже, овде су до смрти крварили неки ратници, не знајући за кога и шта се боре. Каже да је овде један чекао да сазна смисао живота и умро чекајући. Кажем да не верујем у тугу.

Павароти уноси тугу насилно, без пристанка и најаве. Преноси нам крике разочарења, смрти, чекања…крике туге. Дочарава ужасе несхватања и неприпадања.

Лућио прича о томе како пролазност нема везе са временом, већ са људима. Јер пролази оно што у људима пролази, а остаје оно што у људима остаје. Време нас једе свакако. Оно што те чини срећним, каже он, то пролази. Јер то је твоја срећа, и твоја срећа је за тебе, и твоја срећа неће остати у људима. Показује ми како песак на којем стојим има сврху, а сврха му је море. Показује ми како море испред мене има сврху, а то је слобода. Показује ми да одем морем, и да се никад не вратим на место на којем стојим. Каже, многи су одавде ишли никад се не вративши. Видиш ли ону линију хоризонта, показује ми више речима него очима. Тамо да одеш и да погледаш назад. Када одеш довољно далеко да не видиш место на којем стојиш, запитај се да ли постојиш. Или си постао неко други. Питај се док пловиш слободом, све док не схватиш да си слободан. Онда ћеш видети да је срећа за тебе, и да све што људи покушавају да оставе иза себе није срећа, већ туга. Јер срећа не остаје у људима.

Видиш, каже Павароти, како људи вечно имају две наде – да највеће туге остају у прошлости, а да највеће среће чекају у будућности.  Имао је онај помирљив тон којим дивови добијају још већу пажњу него када пуштају крике. Онај тон којим успева да уреже речи у сећање оном коме прича. То је неизлечиво, каже. Зато туге остају у људима, а среће не.

Лућио је наставио. Ко ће се задовољити да највеће туге буду оне прошле? Сви. Ко ће се задовољити да највеће среће буду оне прошле? Нико. И разумео сам да је поменуо море. Схватио сам то као знак да добро разумем поенту.

Погледај добро, уздрмао је Павароти. Погледај у слободу. Она је тамо где ћеш газити.

Погледај добро, покушао је да испрати Лућио. Тамо је слобода, на површини у линији коју прави ово сунце.

Онда сам престао да их слушам. Причали су наизменично. Знам да су ми причали о животу. Осетио сам како се цео смисао налази у једној песми. Замишљао сам првог који је смислио ову песму негде на обалама Италије. Или Сицилије. Он је открио смисао живота. Али као и сваки геније, пренео је само приказ, не и божанску инспирацију. Одједном, схватам срећу коју носи ова елегија. Срећу сазнања живота. Зато ме инспирише. Даје ми мотив да слушам и гледам. Срећу је задржао  за себе, а тугу оставио људима.

Гледам око себе и све је небитно. Желим да одем на тај песак и то море, који имају сврху. Изашао сам из маште и отишао у сећање. Сећам се , много пута сам седео на неком песку и гледао у море. Имам осећај да су ми увек Лућано и Лућио причали док сам гледао. Сећање прожимају моје слике и њихова песма. Заиста, има неке узвишене поезије у том сећању. То су места где се рађају снови. Има две врсте снова  – они које сањамо и они које желимо да сањамо. Они које сањамо често нису наши, и често се плашимо да их поново сањамо. Они које желимо да сањамо стварамо отворених очију, или затворених под притиском сунца.

„Уживај!“ одзвања Лућио мојом собом. Уживај у овом јутру и овом сунцу које се још бори са септембром иако сте прогласили јесен. Уживај у дану. Јер туга остаје а срећа не. Време је брже него што мислиш, и док се два или три пута окренеш више ниси на пучини. Ходај сувише брзо и не обраћај пажњу на оне који не могу да те прате. Откривај лепоте живота, јер сутра их можда неће бити. Замисли се на местима које желиш, и иди тамо. Ухвати слободу. Узми је! Узми срећу. Тугу остави људима.

Advertisements

I encourage you to leave your comments and perspectives

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s