Рајна

Сваки мушкарац који је прошао испред тог стакла би застао, кораком или погледом или мишљу. Прелом сопственог одраза у стаклу иза којег је седела и којем је давала сврху. Погледала би сваког трећег из шпалира изложених као на модној писти. Седела је сама, сатима. Пушила је неке цигарете које не иду уз њену појаву. Поглед јој је често пратио дим који је испуштала из уста, или је пратио аутомобиле у покрету, или оне случајне манекене којима је пресецала ток живота својим постојањем. То је био онај поглед што не тражи суштину у томе што гледа, већ ослонац  да одмори. Површан поглед, као онај који је некад волела да даје у београдским дискотекама онима које би пожелела. Површност. Како је била слатка… Некада је кроз површност трагала за слободом. Мушкарцима је лакше жонглирати површношћу него суштином, ако је та површност глумљена а не урођена. Вино које је пила је савршено ишло уз мисли које је жвакала. Алкохолна пића и настају у складу са стањем ума. Погрешно је везивати их за храну. Људи користе алкохоле у складу са свешћу и савешћу. Пила је неко португалско црвено вино, по препоруци конобара са убедљивошћу сомелијера. Рекла је „Дај ми флашу и две чаше“. Напунила је обе чаше, док је пила и досипала у само једну од те две. Пила је лагано, уздржано. Једном руком је и сипала, и пушила, и држала чашу, и вртела пепељару… а друга је била у коси. Повремено би провукла руку кроз косу и опет је вратила негде између увета и врата. Те вечери је град живео паралелно са њеном тугом. У ствари, то није била само туга. Реч је преслаба. Те вечери је град живео паралелно са њеним доживљајима личних пораза и њеном невером у будуће победе. Магла је почела да се спушта у време када је у чашама било више вина него у флаши. Почела је да губи ослонце за свој поглед. Као да јој неко спушта завесу на позорницу, и као да јој на силу прекида представу. Београд дуго није видео такву маглу. Покрила је Трећу београдску као да је небитна појава. Схватила је симболику у томе, јер ту је провела прелепих четири године слободе. И површности. Одавно су избледела сећања која је вежу за гимназију. Иако јој је грађевина избијала очи од близине, њена винска сећања нису залазила толико далеко. Јер није се сећала својих победа, већ само пораза. А порази су почели када и одговорности. Међутим, она није изгледала у складу са својим осећањем. Ушавши у кафић она је обогатила живот онима који су се затекли у просторији. Момак који је глумио сомeлијера док јој је препоручивао вино је одавно сањао о таквим женама тридесетих година, јер о томе сањају пубертетлије. У својим пубертетским разговорима са другарима, и својим сексуалним фантазијама док мастурбацијом избацују вишкове енергије, они су мислима и речима сликали неку као што је била она, и ситуацију као што је била ова. У истом простору и истом времену, он је само мислио каква би луда судбина њему поклонила барем сат времена секса са њом, а она је мислила о суштинама и површностима, и времену које је изгубила у поразима. Она је мислила о томе како је њено време прошло. Једна мисао јој каже како је глупа била када није схватала да се године броје све док не почну да се одбројавају. И да ствари које није писала на агенду живота никад више неће моћи да допише. Јер време јој пролази. Она мисли о томе колико је добрих мушкараца пустила или отерала својим хировима, и како живот нивелише лоше потезе са лошим исходима. „Генерално“, насмешила се сама себи. „Сомeлијер“ је видео тај осмех у одразу излога испред којег је седела. Као сигнална ватра, мотивисао га да јој се обрати. „Хоћете ли да склоним другу чашу?“ питао је наивно, у складу са годинама. Погледала га са искуством жене коју су стартовали и шеици и алтернативци из СКЦ-а. Винске мисли су биле лагане, споре и темељне. Ове које је сакрила у пар секунди погледа ка њему су биле брзе и суштинске, отрежњавајуће. „Он хоће да ме кресне. Шта би фалило томе? Млад и згодан, сигурно ће ме задовољити ако га добро усмерим. Али не желим. Не желим да му дајем успехе док себи пишем неуспехе. Не желим да му дајем моје време којег немам више, док га он има и превише. Он је добар, користи своје време. Свака му част. Неће се кајати као ја сада. Шта сам доживела…  Да будем авантура у пролазу напаљеног клинца, тема његових хвалоспева. Нико га не би питао ко сам ја, како се зовем. Већ само каква је, да ли га добро пуши и јел хоће у тројку. Разумем га, и треба тако. Али не дам.“ И рекла му кратко „Не, чекам мужа. Требало је већ да стигне.“ Ах какав шамар сама себи. Речи могу да ошамаре онога који их изговара као да нису његове. Подсвест је прогања. У психологији сигурно постоји објашњење за ову реакцију, нешто попут потиснутих жеља и непризнавања личних страхова. Тешко јој је да призна да се осећа мање вредном јер нема мужа ни децу. Чак ни сада не размишља о удаји и потомцима. Никада није. Међутим, некада је то био бунт против шаблона. Некада је хтела да пркоси друштвеним конвенцијама и смејала се у лице онима који су јој причали да желе породицу са њом. Секла је сваки разговор са мајком која се бринула за њену будућност тако што јој је једино било битно да уда кћерку. Мрзела је то. Брак је превазиђена институција, говорила је. Мушкарци су ту да одрађују „посао“ и буду степеница за пењање ка врху. Не за обавезивање. И данас би вам то рекла, када бисте је питали зашто није удата. Међутим, те речи јој данас не би са лакоћом излазилe и самоуверено владалe просторима у којима седи. Не, то би била самоодбрана. Јер данас она гледа себе кроз друге призме.

„У реду…ако не дође бићу ту…грех је да то вино остане непопијено…“ рекао је конобар, пун самопоуздања. „Шта!?!“ помислила је, „зар би му то икада игде прошло!?“ Окренула се свом одразу у излогу кафића у Његошевој у којем је седела сама, са две чаше и једном флашом вина. Скоро попијеном. Небитну особу за њено постојање је слагала да чека мужа, а могла је да оћути. Могла је да сакрије своје поразе. Међутим, једном кратком реченицом коју јој наметнула подсвест је уздрмала своје лагане винске мисли. Престала је да мисли о животним поразима и вратила се у мисао која је нагонила да уђе и наручи флашу вина за себе. Изашла је из стана њеног љубавника у Светозара Марковића, бесна. Издана. И више него издана…немоћна. „Жао ми је Рајна…“ рекао јој је натегнуто, лоше одглумљено. Ожењен је, и млађи од ње седам година. Није га волела, далеко од тога, али је повредио као да јесте. Јер она воли да се игра са људима. Воли да буде љубавница ожењеним мушкарцима. Да поседује нечији живот у рукама, без опасности по свој. Рекао јој је да је све признао својој жени, и да је одлучио да не жели више да се виђају. Поразио је. „Како она може да пређе преко тога?!“ беснела је у себи, „како може да га прими назад иако зна да је варао?“ „Људи имају своје ослонце…а ја немам…“ И ушла је у кафић, наручивши оне две чаше и једну флашу вина. Зато данас она гледа себе кроз другачије призме. Осетила је немоћ у самоћи. Одузео јој је могућност да контролише туђе животе, и изашао је јачи  јер је имао некога уз себе. А она никога. Осећала је како лебди без ослонца на који би слетела. Била је љута на себе јер није примећивала како се људи, временом, разврставају. Реч „разврставање“ јој ударала по мислима као да је пронашла нову филозофију живота. Гледавши уназад, схватала је како су се временом људи око ње проналазили и спајали, и ограничавали се на уже кругове пријатељстава и познанстава. И љубави. Затим су полако избацивали оне који нису могли да стану у те кругове. Она не. Она је хтела да буде са свима, хтела је да се даје и да узима од свих. И због тога је испадала из свих кругова. Док су се они разврставали и сврставали, она је своју слободу у несврставању уздизала у религију. Веровала је да је изнад њих, и да људи као што је она постоје да би се разликовали и померали границе. Или их бар газили.

Секс у изнајмљеној студентској гарсоњери „сомелијера“ у Кумановској јој на кратко (или дуго, зависи од перспективе) избацио из главе мисли о поразима и разврставањима. Јебала га је осветнички, светећи се свим мушкарцима које је избацила из живота, као да су они криви због тога. Светила им се јер су кругове затварали без ње. Јебала га је жестоко, као да јој се живот затвара пред очима. Он је уживао, разуме се. Попили су још једну флашу оног португалског вина у кревету. Чини се да нису стали док није трећи пут свршио, када га је пустила. „Како је било“ питала га победнички. „Очекивано савршено…“ рекао је са призвуком задовољства, и бола од ожиљака које је осећао, не сећајући се како и у ком тренутку му их је направила.  „Очекивано!?“ повикала је у себи. „Очекивано!?“ повикала је још једном, у себи, у неверици да је то рекао. И окренула се, заспавши брзо због вина и секса. Пробудио је звук врата која се затварају. Јутро. Пробудила се у студентском стану. Једна соба, која је и дневна, и спаваћа, и трпезарија, и кухиња. Ствари разбацане по столицама. Мушке чарапе и гаће, очигледно ношене, по угловима собе. Мали шанк на коме су били коришћени тањири, отворен лаптоп, књиге и новине. Разни рачуни, заједно са кусурима које је добијао уз рачуне. Отворила је прозор, и погледала на улицу. Управо је излазио из зграде. Држао је мобилни телефон на увету, и причао. „Еј брате, јел си на факсу? Си отишао на предавање?“ Сачекао је да му одговоре. „Ок, супер, онда ме чекај у Бонафидесу. И наручи ми кафу, долазим за пет минута. Кренуо сам од гајбе.“ Спустио се низ Кумановску, скренувши ка Правном факултету. „Још један пораз“ помислила је. Пронашла је цедуљу на вратима, на којој је писало „Само затвори врата, сама се закључавају. Било је лепо.“

Advertisements

I encourage you to leave your comments and perspectives

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s