Слане усне

Инспирисан музиком:

 

Armin van buuren ft Sharon den Adel –  In and Out of Love. Плажа.

Она стоји на сред, сама и море испред ње. Шаље ми песму ветровима и бродовима. Чујем је у свакој забити и сваком мегаполису који обиђем. А обилазим их много. Пева ми свако јутро када устане. Онда застане, направи паузу од пар тренутака у којој је, кунем се, чујем како дише, као да ми је ухо испод њеног носа. И онда, разбијајући звучне зидове, мењајући ритам таласа, запева најјаче што може, дајући ми живот гласом. Још увек не знам на којој је плажи.

Осећам је као сунце на кожи. Али она је себична, безобзирна. Никад ме не наводи њој, а захтева да дођем. Не труди се да ми покаже пут, већ ме размажено захтева, као дете играчку, не хајући за могућности и околности. Шаљем јој мислима – „Можда те зато никад нећу наћи!“. Не чује, глува је за разлоге, што у преводу на њен језик значи – изговоре. Заспах у хотелској соби у Женеви.

У сан ми прво улетела њена песма. Онда је угледах, како стоји на оној плажи, као свако јутро. На себи нема ништа, осим два венчића неког цвећа око леве и десне ноге. Полетела би, ал’ не може. Зато ми руком шаље пољубац. Постајем пољубац. Полећем са плаже, у висину преко мора. Море је, није океан, видим по таласима. Окрећем се, и видим је далеку, на тој малој плажи на острву. „Острво!“ Летим даље и више…сад већ видим много острва испод мене. Њихов распоред ми се урезао у памћење. Видим много бродова, прометно је. Летим…“какав осећај!“ Осећам да летим на њеном гласу. Он зна пут. Приближавам се копну…ту је неко полуострво у облику три прста. Летим даље, осећам ваздух који ми пркоси као да ми говори – „Оно што не видиш не значи да не постоји.“ Испод мене се ређају планине, све до неког мегаполиса. Видим га издалека. „Ово је центар света“ помислих. На граници планина и равница, на ушћу двеју великих река. Ту настављам већом од две реке, узводно. Око мене харају равнице, разне нијансе зелене и жуте. Долазим до још једног мегаполиса. „Прелеп је зими“, помислих, не знам зашто. Вероватно сам чуо у некој песми. Летим узводно. Час се уздигнем, час спустим. Гледам у реку, изгледа као аорта овог копна над којим летим. Делује ми старо, истрошено. Као да је вековима спајала и раздвајала светове. „Ако је аорта, можда летим ка срцу“. Наилазим на град, леп и једноставан. „И овај је копија“ чујем још једну мисао у низу, као да ми их неко умеће споља. Схватам да уз моје мисли лете туђе, можда њене. Лете истом брзином, иако би моје требало да имају предност јер овај сан је моје власништво. Сетим се тад, да сам читао у делима највећег српског писца да понекад сањамо туђе снове. Запитах се дал’ је ово мој сан. Ево ме код још једног мегаполиса, из далека видим неколико кругова. „Овај је царски. Он је оригинал“. Убрзавам. Наилазим на планине. Врхови се уздижу све више и више, иду у небеса. По први пут видим снег, бело. Не летим изнад врхова, већ између. Одавно напустих корито оне реке. Успоравам. Видим највиши врх од свих, онај који влада. „Ово је врх света“. А моја мисао каже – „Ово је мој циљ“. Кад оно, уместо да уздигнем, почињем да понирем. Њен глас је све јачи. Спуштам се ка језеру. „Ово је твој циљ. Ово је живот.“ Слећем на лабуда. Прекрасан је. Њен глас се утишао…полетех са лабуда…убрзавам преко језера…глас јој је све јачи…разбија остале звукове! Улећем кроз прозор собе хотела „President Wilson“. Видим себе на кревету. Спуштам се на усне. „Путниче, путеви не постоје[1]!“ Будим се.

Сећам се свега, као никада ни једног сна. Снови се заборављају, то им је особина. Они су део мистерије људског ума, постојећи као интуиција. Често се будим знајући да сам сањао много снова од којих се сећам једног или ниједног. Али сам сигуран да сам их сањао много. А и када се сетим тог једног, памтим једно лице или једну мисао или један покрет или пар, можда тек неколико везаних слика…никад цео сан. У ствари, једино што поуздано знам када се пробудим јесте да сам заборавио шта сам сањао. У то сам сигуран. Овог сна се сећам савршено. Можда зато што је то њен сан. Одзвања ми у глави „Путниче, путеви не постоје“. Подсећа ме вечне истине да смо творци судбине. Подсећа ме да су моји разлози заиста изговори. Знам где да је нађем.

Женева је дивна у мају. Шетам поред језера, ка пристаништу градског речног саобраћаја. Линијом један прелазим језеро. Не пропуштам прилику да се возим овим бродићима. Код пристаништа на другој страни језера, баш испод моста Мон Блан, увек плови јато лабудова. Тражим оног на који сам слетео у сну. Чини ми се да би сваки од њих могао бити прави. Сви су ми исти, прелепи. Улазим у Rue du Rhône, с намером да купим мапу Европе. Знам да је у Европи, јер само Европа има море. Сви остали имају океане. Оне планине су сигурно Алпи, иако ми рекла да је то врх света. „Европа је свет, Европа је све“ тврдим целог живота. На тргу код старе цркве којој не знам конфесију нити старост, поново се налазе тезге на којој се могу наћи разне књиге, слике, мапе и уметничка дела из разних периода. Увек бих купио неко издање Русоовог Друштвеног уговора из прве половине двадесетог века или Макијелијевог Принца на француском, а све са надом да ћу научити француски језик довољно добро да би могао да читам из тих књига. Међу мапама налазим Европу, коју као да је руком цртао неки топограф из седамнестог века. Тај стил ми се допада, иако знам да није тачна. И пре него прегледах карту, знао сам где се налазе три прста. Једина три прста на планети Земљи. Чувени Халкидики. И још чувенији трећи прст, Света гора Атос. Ипак, узех карту Европе из других разлога. Онда сам нашао и карту Грчке, овог пута новију и детаљну, јер су ми детаљи потребни. Опремљен мапама, отпешачих до Русоовог острва на сред језера, где наручих еспресо. Проучавам мапе. Прстима цртам пут којим је њен пољубац дошао до мене у сну. Крећем од Женеве и Алпа… Мислим, она река је Дунав, мора бити. Преко планина долазим да првог великог града кроз који пролази Дунав. Беч. „Па да, кругови!“. Настављам низводно. Братислава, Будимпешта, Београд. Питам се, зашто је тим путем летео пољубац? Прст ми клизи преко Србије до Грчке и Халкидикија. Ту више не знам даље. Узимам детаљну мапу Грчке и тражим острво. Ах, Сизифе! Осмех ми осваја лице. Мислим, ако постоји школа за топографе, казна им мора бити да цртају Грчку. Дивим се човеку који руком нацрта Грчку напамет. „Дајте му Нобелову!“ Срећом, упамтих распоред групе острва у којој је оно са којег полетех у виду пољупца. Грчка има неколико група острва. Киклади, Додоканеска острва, Егејска острва, Јонска острва, Споради, острва око Крита… На овој карти коју држах је прецизно уписано име сваке групе острва и свих иоле већих острва. Пројектујем слику коју имам у глави са распоредом на мапи. Није ми требало много. Споради! Скијатос!

Имам могућности, успешан сам. Могу да полетим са једне тачке на другу тачку планете без планирања. Следећега дана бејах у изнајмљеним колима, на магистрали малог острва Скијатос. Свиђа ми се острво на први утисак. Нема много људи, рачунам јер је тек крај маја. Одувек знам, оваква места су предивна од јуна до септембра, онда учмала од октобра до маја. Нису као Женева, која ми прија кад год. Имам свој циљ, а то је плажа на којој ме чека. Обилазим их, једну по једну, пратећи мапу Скијатоса са уцртаним плажама. Заиста, има много прелепих плажа, није ни чудно што је острво популарно. Море је онако како само Грчко море може да буде. Скијатос има приближно 70 плажа, пише у проспектима. Могу да их обиђем за два дана.

Седми дан на Скијатосу. Већ трећи дан се нисам померио из града. Три пута сам бродом обилазио острво, а небројено пута колима. Одустао сам пре три дана, ал’ не могу да одем. На сваку појаву мисли да сам погрешио острво реагујем одлучно, негацијом. О смислу потраге и реалности циља никад нисам ни размишљао. Па ипак, не радим више на свом циљу. „Где сам погрешио? Знам да ме чека, и знам да је на Скијатосу. Где сам погрешио?!“ Премотавам филм. Сећам се сна. Проучавам га, од почетка до краја. „Ок, знала је да сам у Женеви. Хтела је да ми покаже где се налази. Али ишла је около, преко планина и Дунава, нелогично…путниче, путеви не постоје….да!!“ Путниче, путеви не постоје. То је кључ. „Идем пешака!“

Одједном, избио сам на плажу које нема на мапи Скијатоса. Додуше, то беше она туристичка мапа, из маркета, која говори само оно мало што Грци желе да покажу свету. Плажа је била једва петнест метара дугачка и 5 метара широка. Нисам јој знао име. Само је изронила као сирена, препознавши ме. „Зна ме из претходног живота“ помислих. Капи мора на трепавицама јој се перфектно слажу уз очи. Тиркизне, по мојој процени. Насмешила се, као да ме зна из претходног живота. Пришла ми, као да ме зна из претходног живота. И пољубила ме, сланим уснама. Ах, какав грех!! Слане усне! Ко се још усуђује да за добро користи синоним „слатко“? Ово је најсавршенији додир усана у историји. Са две усне ми додирнула доњу, засланивши ми зубе и врх језика водом која јој остала на уснама. Ах, какав грех!!

Седела је поред мене, у песку, наслонивши подлактице на колена. Посматрао сам како јој листови и бутине сијају на сунцу. Стопалима је једва додиривала песак, а венчићи изнад њих стајаше као и у сну. И даље јој бејаху једина одећа.

–          Зашто имаш венчиће на ногама?

–          Имају они мене. Не дају ми да одем одавде.

–          Ти си роб?

–          На неки начин. Мада, не бих волела да сам слободна као ти. То није слобода.

–          Зашто? Ја идем куд пожелим. Слободан сам.

–          Слободан си? Остани са мном.

–          Овде?! То не могу…

–          Значи ниси слободан. Неко је роб места, неко роб времена. Има разних врста ропства.

Знала је све, од почетка. „Ово је крај приче“  помислих. Помирих се са тим и пре него сам схватио.

–          Зачарао сам се у тебе.

–          Благо теби. Ја сам зачарана у тебе откад постојим. Ти си барем имао живот пре мене.

Љубио сам је целог дана. Ту, у пени таласа где се родила. И где је зачета. Следећег дана сам био изнад копна, летех авионом. Преко планина, равница, мегаполиса, уз велику реку…летим…никакав осећај.

Чека ме и даље, на Скијатосу и оној плажи. Иако ме више не дозива, песма јој утихнула.

 

А Европа је остала свет, Дунав њена аорта, Будимпешта прелепа зими…


[1] Шпанска пословица, у целини гласи – Путниче, путеви не постоје. Они се стварају ходањем.

Advertisements

I encourage you to leave your comments and perspectives

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s