Два глагола

У Шумадији се налази једно село, видно другачије од осталих. Изгледа као да је залутало у простору и времену, као да је дошло из 17. века право у 21. век. Рани 17. век. Нисам ни знао како је име тог села, и баш се то питах док смо улазили колима у њега.  Неколико мештана нас је посматрало знатижељно, као дете Деда мраза док му седи у крилу. Ни данас не знам како смо се задесили ту. Били смо збуњени окружењем. Није било саобраћајних знакова, младих људи, нити динамике која показује живост једног села. Музика из кола је рушила вековни мир. Нисам ни помишљао да једноставно прођемо кроз то село, јер хтедох да камером забележимо атмосферу и да урадим једну кратку репортажу. Умор од пута нас је сустигао, али моја упорност је била јача од умора. Рекох колеги да заустави ауто, одмах пошто смо зашли у село. Прва кућа у селу је била веома лепа, и мало је одударала по величини од свих других. Иако је било других мештана у околини, мене је инстикт водио ка тој кући, хтедох да видим и попричам са људима који ту живе. Када се приближих капији, поглед ми се зауставио на прелепом дворишту, пуном разноврсног цвећа свих боја. У сред дворишта, на клупици између два јасена, седео ја старац са књигом у руци. Врата куће су била широм отворена. Старац је изгледао сасвим уобичајено, као сваки српски сељак са подужим стажом. Само, лице му је било ведрије од баште. Није ме ни погледао, нити ме приметио, и иако је био озбиљно задубљен у то што је читао, образи и углови очију су необично подсећали на њега кад је био педесетак година млађи. Није ми било потребно да знам како је тада изгледао да бих био уверен у тај утисак. Приметио нас је, мене и мог камермана, тек када смо му пришли сасвим близу. Затворио је књигу ставивши кажипрст између страна на којим сам га прекинуо, запалио лулу, и на крају погледао у нас.

– Извините што смо ушли непозвани овамо. Хтели смо да вас питамо како се зове ово село?

– Јел би сте могли да искључите камеру, молим вас? А онда ћемо причати…

Био сам помало изненађен, јер нисам очекивао да зна шта је камера, али опет, био сам зачуђен зашто сам уопште помислио тако нешто! Без поговора сам га послушао, и послао камермана назад у кола, рекавши му да ме сачекају колико год.

– Ово село нема име! И не мари што си ушао непозван, јер код нас важи да кућа са отвореним вратима означава свакоме добродошлицу.

– Како то да село нема име?

– Нема сврхе! Запитај се зашто места добијају име, нађи сврху, и схватићеш да овом селу није потребно име.

– Када размислим, јавићу вам. А која је то књига коју читате?

– Алхемичар. Читам је цео живот, по ко зна који пут, и још увек не схватам поенту целе приче…

– Како цео живот? Књига је објављена 1988. године.

– Озбиљно? Онда од тада. Мада ми се чини као да је прошло много више…

– Знате, ја сам хтео да направим репортажу о овом селу. Чини ми се да сте ви прави саговорник…

– Шта те интересује, Кристофере?

„Кристофере!?“ помислих… Нисам знао зашто, али није ме ни интересовало. Одговорио сам му директно.

– Прво, где су вам потомци? Мислим да оваква башта мора бити игралиште за унуке.

– Нема овде омладине! И не питај зашто, јер не желим да причам о томе. Зашто постављаш тако глупа питања, ваљда имаш машту?

– Извињавам се, то је професионална деформација. Добро, причајте ми било шта што мислите да би била најбоља прича.

– Хоћеш ли, Бруцоше, да ти причам о љубави? Јел знаш шта је љубав?

– Свако зна шта је љубав. Био сам заљубљен више пута, а сада имам вереницу коју планирам да оженим. Могао бих… – Прекинуо ме је у пола реченице –

– Стани ту. Схватам да не знаш шта је љубав. Ја волим. Волим једну девојку целог свог живота… А замисли, никада нисам чуо реч од ње, никада нисмо попричали. Само једном сам јој изјавио љубав, и то је било све што је икада чула од мене. Последњи пут сам је видео давно, пре браде. Без ње сам дочекао браду, без ње ми је она и оседела. Седи поред мене, и хватај белешке у глави.

Старац ми је направио места на клупи. Пружио ми је књигу да ослободи руку за лулу, док би му друга служила за говор тела. Без питања седох поред, зачаран уводом.

– Доле низ пут, када наставиш кроз село, наићи ћеш на рачвање. Ако одеш лево, на крају тог пута налазе се виногради. Али немој се изненадити када видиш крошње. Тамо не расту гроздови, већ сваки плод за себе. Зовемо их брескве. Од брескви правимо вино, најслађе на свету. Пије се уз врућу јагњетину, или кајмак и дуван-чварке. У тим виноградима роди и по 4 пута годишње, по једном за свако годишње доба. Пролећна берба је најлепши период сваког становника нашег села. У време пролећне бербе се дешава прича коју ћеш сад чути. Наши стари су причали да на пролеће, поред брескви, цвета и љубав. Кажу, девојке добију лепоту а момци добију очи. Природа учини своје, кажу. Тог пролећа сам и ја добио очи. Бербе код нас трају месец дана, и учествују само мушкарци. Жене и девојке иду десним краком рачвања, и не знам шта тамо раде. Знам само да је тако од кад људи знају за ово село. Сваког јутра сам ходао до винограда, од моје куће преко рачвања све до места бербе. Ишао сам сам. Никад нећу заборавити први дан бербе тог пролећа.

 

Напунио сам шеснаест година тог јануара. То је већ било време за женидбу, и сви у мојој кући су се бавили мојом будућношћу. Тетке су ми са враголастим осмесима говориле да се приближава пролеће, и пролећна берба. Пре тога нисам сретао много девојчица на улицама мог села. Био сам као и сви дерани – трчао за лоптом, крио се по шуми и ливадама, правио разне несташлуке према комшијским животињама…дружио сам се са дечацима, мојим вршњацима. И када би се појавила нека девојчица у комшилуку, не бих је гледао. Неки моји другари су помињали симпатије, и заљубљености, али сам увек заборављао те разговоре после неколико минута. Није ме интересовало. Чак, приметио сам да моји из куће сумњичаво гледају на то што не помињем девојке. Отац и стричеви су, намерно, често у мом присуству причали о женама, покушавајући да ме укључе у разговор. Једино је деда био спокојан у вези мене. Са њим сам имао посебан однос, јер ме је он много научио о женама. Моји у кући нису ни слутили колико сам са њим причао о љубави и страстима. Он је знао како гледам на мушко-женске односе, јер ме он и научио томе. Много времена пре тоје шеснесте , док смо заједно ишли на моју прву пролећну бербу у животу, пренео ми истину која ми се урезала у карактер – „Сине, не мисли много о женама. Научићу те свему што треба да знаш, и нека ти то буде довољно. Долазе ти године када ћеш почети да осећаш различите врелине када их будеш видео, чуо, омирисао или дотакао. Осетићеш вулкане у глави или у грудима или између ногу, али ти се немој залетати. То је нормално, и природно. Твоји вршњаци ће летети око девојчица, њихови животи ће се писати женским именима. Не одвраћам те од тога, напротив. Али мораш да имаш у глави да се живот не врти око жена, већ око Жене. Не предај се ни једној, чувај себе за Њу, са великим Њ. Ако ме не послушаш, губићеш себе, трошићеш се као камен који удара у стену. Има много ствари о којима ћеш морати да мислиш, много ствари које имаш да сазнаш и научиш у овом животу. Зато, не мисли много о женама.“ И заиста, схватио сам да има много ствари које чине живот. Радио сам са оцем и стричевима на имању и у виноградима, читао сам књиге и изучавао разне науке, иако никад нисам ишао у школу. Мајка ме је научила да читам и пишем. Годину дана пре моје шеснесте, ухватио сам себе како ми се неке речи састављају у глави, и праве ритмику поезије. Записивао сам стихове, иако нисам саставио ниједну целину од тога. Чини ми се да сам већ тад почео да читам Алхемичара, али ето – ти си ме, Бруцоше, исправио. Дошао је и први дан пролећне бербе. Био сам бос, а на себи носио само пар крпица, јер сунце је било јаче него обично. Педесетак метара пре рачвања се завршава низ кућа које чине село. Одатле крећу њиве и шуме, као и потоци који их шарају. На крају тог низа први пут запазих кућу са прелепим двориштем. Било је пуно клинаца, цвећа и радости. Капија јој беше отворена широм. Под утиском наставих ка рачвању. Ишао сам левом страном пута. Она је ишла десном страном. Носила је исплетену корпу левом руком. Била је боса, као и ја. Нисам био свестан да је гледам, док је ходала са предношћу од пет метара. У тишини њива, шума и потока чуо сам музику. Сваки други или трећи тон се пробијао међу њене зубе и усне и долазио до мојих ушију и моје коже. Свирала је неку стару српску…или џез…као да је битно! Најежио сам се. Да сам био ближе, задрхтао би. Ни сад не знам дал’ је знала да је слушам и гледам. А гледао сам јој у ноге, које су вириле испод наше сеоске ношње на сваком четвртом кораку. Гледао сам јој у груди које су, чинило ми се, за пола секунде биле брже од њеног корака, увек у благој предности. Плетеница се спуштала све до струка. И њену косу баш нимало није интересовало што је сунце сијало. Пркосила му више него мојим очима. Пожурих мало, не би ли стигао да јој видим лице пре него скрене десно код рачвања. Мислим да сам убрзаним ходом привукао њену пажњу. Баш пред рачвање, рефлексно је окренула главу ка шуму који сам направио. Успорих, инстиктивно. „Анђео“ помислих. Лице, очи и усне јој се савршено уклапали са судбином и рефлексима мојих мисли. Моје време је стало. Мада ни њено није било најпокретљивије, видео сам јој у очима. Чуо сам начин на који је музика престала и приметио начин на који јој очи открише да постоји нешто више од људи, времена и простора. Дефинитивно, време јој је стало. Саплетох се о неку грану, што прекиде разговор мојих и њених очију. А тај разговор бих волео да могу да напишем. Нажалост, схватио сам много касније, језик ограничава људе јер им даје речи које нису довољне. Ех да ми је само хиљаду савршених речи! Овако, морам да се задовољим са њих десетак, и много ових којима ти сад причам причу. Него, саплетох се, на шта се она осмехнула, без устручавања показавши последњи детаљ њене лепоте. Осмехнула се, и скренула убрзаним кораком ка свом циљу, десно од рачвања. Ја скренух лево, ка виноградима где ме чекаше отац, стричеви и остали. Оне речи које су склапале стихове у мојој глави сада почеше да праве песме и приче. Све то уз звуке мелодије коју сам чуо из њених уста. Мислио сам на њу без престанка. Боје које доноси пролеће сам приписао њеној лепоти. – Застао је да замени дуван и запали лулу, па наставио –  Ех, кад се сетим како су ме ценили у виноградима од тог дана. Никад нисам био орнији за рад. Сви су, сигуран сам, прептостављали шта ми се дешава, али само је деда знао. Видео сам му поглед када ми је први пут ухватио осмех по повратку из винограда тог дана, јер он више није ишао у винограде. Сачекао ме испод ових јасена, где сад седимо. Сећам се, држао је у руци Бајроновог „Дон Жуана“, и схватих да зна енглески. Погледао ме, рекао „О томе сам ти причао сељаче. Не заборави да је сваки човек саздан од воде, око 70%. А ми, Србине, од слане воде Медитеранског мора, као Грци, Италијани или Шпанци. И не заборави да постоје два глагола постојања – волети и видети.“

Мислио сам на Њу. Летела ми је око сваке мисли. Нисам био гладан ни жедан. Заспах да ми брже прође време до новог јутра. А од јутра, поново на бербу. Истим путем, од куће, преко рачвања до винограда. На путу опет ја и опет она. Ходамо паралелно. Кроз зубе ми излазе звукови њене јучерашње песме. Распустила је плетеницу, и коса јој прекрила скоро цела леђа. Сваки источни ветар је бацао мирисе њене косе ка мом носу. Сећам се, нисам препознао мирисе, иако сам дете са села које је, као и сви његови вршњаци, одрастало по шумама и ливадама. Закључих да тај мирис потиче из раја, јер она је анђео. Пожелех да уберем пар немирних власи са њене косе да ми миришу кад заспим. Црна коса. Гутала је светлост као црна рупа. Црно…љубоморан бејах. Замишљао сам своје руке како је милују по темену до ког се долази лавиринтом. Замишљао сам како лежим у трави, а она легне поред и расује косу по мом телу. Носила је плетену корпу, и скренула десно код рачвања. Ја одох лево, поново заљубљен. На крају сваког дана, последњи у виноградима су били момци из моје генерације. Ми смо најмлађи самостални берачи. Седели би у кругу око хране и пића, и уз гозбу би причали о девојкама. И као што ми је деда причао, летели су око девојчица и бацали њихова имена на трпезу испред нас као со да зачинимо храну. Али то нам свима беше преко потребно. Јер заједно растемо, и заједно учимо. Запамти, Студенте, ако све научимо од оних који знају, никада нећемо не знати. Корисно је не знати па учити са онима који не знају. Те трпезе ја никад нисам солио.

И следећег јутра устадох лако. Приметио сам да заспим и да се будим са њеном сликом и њеним мирисом. Кренух, истим путем од куће, преко рачвања до винограда. На крају низа кућа поново се сретосмо, као по договору. Ходамо паралелно, слушајући ритам корака. Сунце је пржило, а на њој се она сеоска ношња некако искривила, као намерно лоше обучена. Горњи део јој неправилно био затегнут, једва прекривајући груди које су бубреле. Искочиле би напоље да их је пустила. Доњи део јој неправилно био опуштен, тканина је летела од западних ветрова далеко од мене, остављајући ноге голе скоро до струка. Осетих оне вулкане и међу ногама. Непристојно сам гледао у њене груди и ноге а она непристојно иживала док је гледам. А онда, као да сам открио тајну природе, видех како јој се босе ноге савршено уклапају у земљу и биљке које је газила на свом путу. „Мајка јој је природа“ помислих. Рачвање. Ја лево, она десно. Убрах један цвет са њене земље, који ми стајаше иза увета док нисам легао.

И раније сам се дивио природи. Уосталом, одрастао сам у њој. Али када сам угледао њену најдивнију креацију, нисам могао да се начудим. Све остало ми беше неважно, као да су шуме и ливаде и цвеће и животиње само претходница онога што је природа створила у Њој. Опет нам се спојише путеви на истом месту. Везала је плетеницу. Тканина од одеће јој, овог пута, била намештена правилно, како треба. Плетеница више није дозвољавала власима да лете око главе и закљањају поглед на образе и усне. А усне су јој биле црвене. У ствари розе, ал’ их је зубима обојила у црвено кад погледах. Отворила их је тек толико да пошаље знак мојим уснама, у које је гледала колико и ја у њене. Ишли смо споро, спорије него икад. Гледали смо у усне очима и уснама. Упамтио сам сваки део рељефа њених усана. Пожелео сам да их ставим међу зубе и заробим заувек. Биле су опет розе…и онда опет црвене, баш пред рачвање. На рачвању је стала. Пружила ми осмех, као првог дана. Усне јој још једном заиграше, овог пута дуго – чинило ми се минутима. Отишли смо, свако на своју страну рачвања. Те вечери, после бербе, док сам слушао приче мојих вршњака, обузела ме нека слутња. Помислих да се плашим љубави. Јер волим, а стојим на дистанци. Тако ме деда није учио.

Слесеће јутро је мирисало другачије. Био сам одлучан да постане моја. Изненадих се кад је на уобичајеном месту видех како стоји. Чекала ме је. Гледала ме без устручавања. Као да се и она питала докле ћемо постојати  на супротним  странама пута, и онда нестајати кад нас раздвоји рачвање. Кренула је, не скидајући поглед са мене. Тек тад приметих да јој очи имају боју коју први пут видех. Ту боју сам срео касније, крај неких Грчких острва. Читао сам јој речи из очију. Питала се шта ће бити са нама када прође берба. Хтедох да јој кажем да ћу је наћи, да ћу је одвести кући и да ћемо заувек живети заједно, ал’ речи остадоше у глави, где су дошле из неке бајке које ми је мајка читала. Пружала ми је свој живот очима. Воли ме, сигуран сам. Каже ми да је створена да би била моја, очима наравно. И баш пред рачвање, стала је. Погледала ме још једном, судбоносно. „Волим те“ рекох тим речима јер боље не знам. Једна суза јој једва видљиво склизнула из левог угла левог ока. Онда и друга…онда и из десног ока. Неколико линија јој се пресијаваше на образима. „Волим и ја тебе“ рекла ми је сузама.

 

Тада сам је последњи пут видео. Јер кад се вратих са бербе, затекао сам славље у кући. Знак да је неко умро. Деда. Овде је обичај да се месец дана слави нечија смрт, и мушкарци из те куће су ослобођени послова у виноградима. Крио сам се по купатилима да би пуштао сузе за дедом. Волео сам га више од оца.

Од тад, ја волим. Тражио сам је и чекао сам је. Као што видиш, још је нема. Обишао сам пола света, морао сам испунити други глагол на који ми деда указао. Напустио сам село још пре следеће бербе.

– Зашто је нисте потражили по селу? Мало је, сигурно није било тешко пронаћи њу…

– Зашто је нисам потражио по селу?! Твоје питање ми показује да не схваташ какво је ово село… Одлази сад. Вратио бих се свом Алхемичару.

 

Супротно мом карактеру, послушао сам старца. Имао сам још хиљаде питања за њега, ал’ ми се чинило да одговоре треба да потражим у његовим последњим реченицама. Или целој причи која ме је опчинила. „Волети и видети“ понављао сам у себи. Док ме је екипа чекала у колима, безобзирно сам кренуо ка том рачвању. Дошао сам до њега брже него што сам очекивао. И ништа ми није значило. Село је другачије, ал’ природа као и свуда у Шумадији. Бејах помало разочаран непостојањем ичега што би ме интригирало. Кренух назад. Прва кућа у низу ми тек у повратку привукла пажњу. Капија је била затворена. На једној од оних столица које се љуљају седела је старица. Имала је дугу сиву плетеницу. Имао сам утисак да јој се младост, иако је стара, жестоко бори и опстаје. Поред столице је лежала плетена корпа.

– Извињавам се. Нисам одавде. Интересује ме куда води онај пут десно од рачвања? – упитах наивно.

– Како где? Па у винограде. Од тога живи ово село. Али не идите тамо, то је само за нас жене. Мушкарци иду лево.

– А шта је лево?

– Не знам заиста, тамо се ради оно што мушкрци раде. За нас жене су виногради. – рекла је, додавши осмех стар 50 година. У њему сам видео младост коју је некад имала. И беше ми познат од некуд…


Advertisements

One thought on “Два глагола

I encourage you to leave your comments and perspectives

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s