Монолог

Завидим ти док ти кроз време прилазим. Завидим ти и на времену и простору. Ето тебе, на обали Грчког мора, где нам је најлепше у било ком времену. Кожа и коса су ти арапске, а длаке на рукама и ногама плаве, немачке. Моја кожа је словенска, а коса и длаке зимске, уништене од ветра, снега и фена. Видећеш, кроз неколико година ћеш почети да не користиш ни фен ни пешкир. Схватићеш колико је неприродно сушити се било чим осим летњим ваздухом.

Ти ниси онај који би требало да будеш. Дакле, ти не постојиш. Остави ме.

Завидим ти. Сунце те обасјава док се ја кријем од ледене београдске зиме. Знам о чему мислиш. Имаш велике планове. Сјајне планове! Препаметан си. Само да знаш да ћу те разочарати. Извини. Ја сам крив јер сам престао да мислим оштро како сад ти мислиш док гледаш обрисе копна иза мора. Нисам се трудио довољно. Нећу да кажем да нисам могао. Ах, колико ти завидим на енергији! Ти не грешиш. У праву си за све. Видиш, и тај фрапе који пијеш је најбољи који ћеш пити у животу. Видиш, и те мисли које ређаш ће те одвести на предивне путеве. Видиш метафизику, зар не?

Овај песак је метафизика. Погледај ми руку док пролази кроз њега. Има нечег ванвременског у томе.

Има. Ах колико има! И ти људи који пролазе, одлазе и долазе. Гледај их. Добро их упамти. Никад их више нећеш имати. Уживај у њима. Кажи им неку истину за сва времена. Размишљаш о себи и куда желиш да идеш. Ризикуј! Размишљај! У праву си што мислиш да си посебан. То време у којем живиш је боље од оног које долази. У праву си. Нема изговора. Зато се и не правдам. Негде сам направио погрешне кораке. Нисам тамо где би требало да будем. Нека пријатељства сам уништио, али сам и нека нова саградио. Ти никад не би помислио да радим то што радим. Не бој се, нисам одустао од циља. Немој да мислиш да сам ја у предности јер о теби знам све а ти о мени ништа. Не знам ја све, покушавам да се сетим. Зато се и враћам. Желим тај осећај опет! Чезнем, завидим ти! Лежиш, сунце на теби, тражиш смисао у песку и води. Немаш притисак, слободан си. Ти си у предности. Увек је онај у прошлости у предности, јер је он увек стваран, док овај у садашњости не постоји. Волео бих да учим од тебе. Да, од тебе. Ти си спознао оно што сам ја заборавио. Ти ни не знаш колико ти је добро.

Лепо ми је. Најлепши дани мог живота. Срећан, планирам будућност док уживам у садашњности.

А видиш, ја се борим са садашњошћу док уживам у прошлости. То је кључна разлика између мене и тебе. Волим сећања, недодирљива су. Не могу им ништа ни људи ни сујете. Долазим ти да ти завидим. Гушим се. Нешто ме стеже у врату. Нисам слободан као ти. Знаш, слобода је кад смеш све да изгубиш. Завидим ти на томе. Ја не смем. Људи сада зависе од мене и мојих потеза. Људи које волим и који су ми све. Људи са којима ме живот чека. Не подносим сујете као ти што подносиш. Сећам се, одбијале су се од тебе. Негде сам погрешио док сам ишао путем којим си хтео да идем. Гушим се. Није ми због тебе већ због мене. Теби је сјајно, зато ти и завидим. Између нас двојице ти си оригинал. Ја сам копија, лоша слика. Мутна фотографија. Ти си онај који је мислима као мачем секао лажи у потрази за истином. Ја знам много више него ти. Али сва моја сазнања ми само отежала. Почео сам много да слушам људе. Почео сам да попуштам, стратешки вучем потезе. Каква будала!!! Сећам се како си ти поступао са људима. Како си их лако брисао у опасности да те њихова слабост или сујета оштете.

Јер шта је живот ако га делиш са будалама? Не разумем те. И који је други пут осим слободе? Не разумем те. Бунцаш. Не постојиш.

Постојим. Скрхан, понизан пред твојом величином. Дивим ти се. Постојим, нажалост другачији него што си желео. Разликују се та постојања, јер онај у прошлости увек постоји, за разлику од овог у садашњости. Ја знам да твој поглед у будућност види мисао, док мој поглед у прошлост види сећање. У сећању је човек, у мислима је мисао. Зато кажем да је то постојање другачије. Недоказиво. Сваког дана себи доказујем да постојим. Доказујем и другима. Гуши ме све то. Притиска са свих страна. И онда погледам у назад и видим тебе. Падам на колена пред твојом победом. Победио си време и простор. Желим да те копирам, не би ли осетио тренутак твог погледа на то што сада гледаш. Да сазнам трептај живота који осећаш, и спознам искру смисла који си спознао. Желим смисао. Треба ми твоја смисао да урадим оно што си хтео. Изгубио сам је негде између серија танких победа и неколико жестоких пораза које сам сам изабрао. Знаш, преварим се често и помислим – добро је било што нисам урадио како сам желео, испало је добро. Међутим, кад погледам уназад, сваки тај потез ме удаљавао од твог смисла. Неки ђаво ме искушавао, а ја сам му повлађивао. Где ми је била памет?!

Размишљај. Размишљај. Иди на неку планину, сам, и данима размишљај. Оди на море, седи као ја сада, и размишљај. Успећеш. Ако постојиш.

Верујем ти. Покушаћу да ухватим твоје мисли које остављаш у ваздуху. Сећам се, имао си их толико да си могао да их поклањаш, само да је ко био способан да их покупи.

Иди сад. Остави ме да живим. Видиш ли како ме твоја прича не потреса? Видиш ли како ми самопоуздање дере кожу? То је зато што ти не постојиш. Јави ми се кад постанеш.

Advertisements

I encourage you to leave your comments and perspectives

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s