Умро би за њу

Инспирисан музиком : 

(Препоручујем уз читање)

Пузиш јој под хаљинама, љубавниче. Види како ти се кошуља вуче по поду и скупља прашину коју она подиже штиклама. Какав си то постао? Где ти је кичма нестала? Причају како је она високо, негде изнад наших погледа. Причам како си ти ниско, негде испод наших ципела. Како се теби чини та слика? Зар не мислиш да је ружиш својим постојањем и да би било боље да се обришеш са те слике? Причам људима како не могу да те препознам. Некада си био фрајер, окретао би за собом пролазнице и покретао им сујете када би ме љуборним погледом одвајале од твојих руку у својим мислима. Сада не би имао чиме да изазиваш љубомору. Не знам шта она види у теби. Можда воли такве као ти – послушне, бескичмене, оне који одговарају са Да, увек. Лепо си изабрао, честитам. Она ми се свиђа. Да, она је једна од оних за које не важе закони. Засењује природне лепоте и гази друштвене норме. Гази их брутално, потврђујући своју моћ над људима. Свиђа ми се. Признајем.

Брзо си нас заборавио несрећниче.

А њу волиш, јел? Умро би за њу! Не кажем ово тек онако, без разлога, јер не волим драматизације. Имам потребу да кажем. Као да ми објашњава све што видим. Умро би за њу, зар не? Гледам како је гледаш. Луд си за њом. Ниси такав био са мном. Мислила сам да си ме волео. Сад схватам, није то била љубав.

Ах та накнадна памет о љубави! Када би ме питали да набројим три ствари које треба послати другим световима не би ли им се објаснио наш свет, једна би сигурно била накнадна памет о љубави. Зар није белег људског рода? И сад док јавно признајем да схватам да то није била љубав, људи ће се смејати. Али десиће се и вама. Тако то иде. Нема логике, знам, као вера у бога. А ви и даље верујете у бога, као што верујете да познајете љубав. И онда вам се деси – смрт вам узме оног кога волите. Или вам друга узме оног кога волите. Проклињете. Богове, живот, судбину, људе. Њега. Време ублажи проклетство. И опет почињете да верујете у богове или љубав. И опет се молите. И опет се заљубите.

Није то била љубав. Ниси имао тај поглед којим је сад гледаш. Црташ је погледом. Сунчаш се њеном лепотом. Видим како је уздижеш у божанство. А мене си гледао као девојку, просто као девојку. Волео си да проводиш време са мном. Понекад би ме слагао где си и са ким. Знала сам то, и опраштала. Мислила сам – он је мушкарац, а мушкарци то раде. Ах каква лаж! Каква женска самообмана! То раде само они који немају богињу да јој се клањају. А ја сам ти била само девојка. Говорио си да ме волиш, али каква је то заблуда била!

Вас двоје сте љубав. Види ме како понизно спуштам главу, и седам од умора. Признајем пораз. Ви сте љубав. Ти би умро за њу. Величанствено! Не, ниси бескичмен. Ниси се променио. И даље си божанствен. Ма лепши него икад! Љубав те уздигла изнад времена. Како грациозно ходаш… И даље имаш онај чаробни корак који одјекује победом док газиш. Ти си победник. Завидим ти. Завидим јој. Завидим ти на љубави коју дајеш, и њој завидим на љубави коју добија. Завидим вам на љубави. Опрости што ми сујета извлачила речи. Сујета је проклетство. А међу вама нема сујете. Љубав је кад нема сујете.

 

Умро би за њу, зар не?

Слободан си. Јер би умро за њу. Човек си.

Advertisements

I encourage you to leave your comments and perspectives

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s