Гастарбајтери XXI века

Ко је он?

Он је млад, има између 23 и 30 година. Нема перспективу у Србији. Или је бар не види. Или је види и не свиђа му се шта види. Не може да нађе посао, иако га тражи већ дуго. Или је већ променио четири посла у последњих годину дана. Послове које може да нађе ради за 200 до 300 евра месечно. Тих 300 евра месечно не добија на време, већ му се јулска плата исплаћује у октобру. Нема јаку везу да се запосли у некој државној фирми, у којој може да џабалебари и прима изнадпросечну плату. Или је амбициозан, неће да ради у државној фирми иако може да нађе везу, и жели да ради нешто профитабилније. Он је започео свој посао, али га држава гуши и опорезује му ваздух који дише. Викао је „Пустите ме да радим!“ у себи, иако није превише образован, не зна за друштвене покрете ранијих векова, нити зна за ону чувену крилатицу на француском, а и никад је не би препознао јер не зна француски. Или није ни започињао посао јер су му објаснили шта га све чека кад дође на нишан Држави. Није члан нити једне странке јер му се гади српска политика. Или је најзад пристао да уђе у странку, није добио запослење када је његова странка дошла на власт ( а због запослења се учланио у исту ), и онда се „разочарао у политику“. Он није завршио факултет. Или је завршио неку вишу, или пословну. Ако је завршио факултет, завршио је ФПН, Филолошки или ФОН. Или је завршио неки „мегаденс“ ( што каже Драган Јове Торбица ), па опрао диплому на ФОН-у. Он је отишао на арабијско полуострво, да ради као стјуард, или инструктор у теретани, или у угоститељству. Или је отишао на прекоокеанске бродове да ради као пулбој, конобар или фотограф.

Ко он није?

Он није завршио ЕТФ, архитектуру, грађевину или медицину. Он није отишао у Швајцарску, Немачку или Аустрију. Он није наставио своје основно образовање на најјачим светским универзитетима. Он се није задовољио да му незаинтересованост током основног и средњег образовања, или мањак талента буду осуда за исподпросечан живот у Србији.

 

Годинама већ гледамо исте слике и слушамо исте приче. Ја ту видим иронију судбине. Данашње генерације о којима причам су одрастале на подсмевању југословенских гастарбајтера који су масовно одлазили у Немачку, Швајцарску или Аустрију да раде „непопуларне“ послове. Они су ишли и радили као водоинсталатери, хаузмајстори, на „baustelle“, па су онда долазили током лета на „ферије“. Живели су скромно у иностранству, али зарађивали много у односу на југословенске стандарде. Штедели су новац, и онда долазили у родну земљу и широко трошили. Улагали су у куће. Огромне куће, окичене до максимума. И данас су оне симболи тог периода, куд год зађете селима Србије. Данас су читава села пуста, пуна гастарбајтерских кућа које имају „станаре“ само неколико недеља годишње. Поента тог егзибиционизма је била да се покаже. Да се види. Смејали смо се тим појавама. Један од најлегендарнијих ликова наше кинематографије, Жика Павловић, је класичан стереотипски приказ  гастарбајтера тог периода.

Иронија судбине. Наши гастарбајтери двадесет и првог века и даље раде послове које многи неће да раде. Зато имају толико прилика да оду. Додуше, постоји једна кључна разлика која није позитивна. Наиме, некада су наши лако долазили до посла у напреднијим земљама од југославије зато што локално становништво није било заинтересовано да ради послове које су они радили. Данас, нашим гастарбајтерима су конкуренција Филипинци, Индонежани, Малезијци…који беже из својих земаља да би постали грађани другог реда у арапским султанатима и емиратима. Европљани, иако би можда добили и веће плате него у својој земљи, се тешко одлучују да одлазе у земље арабијског полуострва које су, цивилизацијски, далеко иза њихових земаља. Зашто сматрам ту разлику негативном? Наши гастарбајтери из двадесетог века су, ако ништа друго, одлазили у земље које су биле много напредније. Чинили су цивилизацијски корак напред. Какве год ми предрасуде имали о њима, они су се асимиловали у та друштва, унапредили свој хабитус, и својим потомцима омогућили велики скок напред. Знате, њихова деца су одрастала са потомцима Ренесансе, Реформације, Романтизма, Либерализма, Хуманизма… Питам се, које цивилизацијске тековине ће окруживати деца гастарбајтера двадесет првог века? Знам да многи планирају да се врате чим уштеде већу количину новца. То је добар план. Међутим, колико ће то трајати? Дуги боравак у туђој земљи несумњиво утиче на човека. Какав ће политички став носити ти људи? Какав ће став имати према запосленима? Какав ће став имати према женама? Да ли им та окружења подстичу толеранцију, или је смањују? Државе у којима раде не знају за слободу. Државе у којима раде не сматрају жену људским бићем. То су важне цивилизацијске разлике између Швајцарске и блискоисточних земаља.

Не причам о кадровима који одлазе широм света зато што су хедхантовани. То су они инжењери, архитекте, лекари, менаџери, који раде озбиљне послове. Па и у тим блискоисточним земљама. Њих не сматрам гастарбајтерима, већ експертима.

Ја подржавам гастарбајтере нашег доба који траже срећу ван Србије. Тамо ће је пре наћи него овде. Волео бих да зарађен новац штеде, и онда уложе у свој посао у Србији. И да избегну понашања еквивалентна „огромна кућа-лавови-лабудови-златне капије“ улагањима.

Advertisements

One thought on “Гастарбајтери XXI века

I encourage you to leave your comments and perspectives

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s