Мали кафе

Улазим у неки кафе са пар столова у центру малог града. Лето је. Или је зима, и све је бело. У углу седи старац који пуши на муштиклу, и чита дневне новине. На том месту је сваког дана, готово у исто време. Или први пут седи у том кафеу. Није ни приметио да сам ушао. Осећам да сам унео другачији ваздух у просторију. Као да омирисан кандилом улазим у џамију. Седам за сто поред прозора и, док гледам пролазнике, наручујем продужени еспресо са млеком. Или кувано вино.

Живот се жури, некако увек када бих да успорим. И баш хоћу да се опустим, слушајући Ероса. Или Хулиа. Кад оно, до мене допире Шарл Азнавур. Људи воле на француском, помислих.

Ипак, са њом је све било на шпанском. Или италијанском. Свестан сам да је то била страст, која може да веже чврсто. Још увек ми је у мислима, враћа ми се више него што се ја враћам њој. Оставила ме је кад је схватила да ја не разумем њен француски, као што она не разуме мој италијански. Поклонио сам јој две године живота. Био сам њен, у потпуности. Наравно, не рачунам минуте проведене са девојком која је имала минђушу изнад усана. Раскрварила ми је унутрашњост усне док сам је љубио у тоалету дискотеке. Не рачунам ни љубав из школских дана коју сам срео на пословном викенду у Бечу. Јер људски је грешити.

Читам дневне новине. Или их само прелиставам. Људи читају новине од напред или од позади. Ја сам у првој групи. Почињем од политике, преко економије, хронике, света, културе па до спорта. И све ме интересује. Или ме баш ништа не интересује. Кафа је краћа од новина и траје само до хронике, откривам сваког дана. Ако је случајно запоставим, уз спорт је пијем хладну. Преслишавам се свих дневних обавеза. Данас имам милион обавеза. Или баш ни једну, за промену. Онај старац и даље седи у углу кафеа, и пуши ко зна коју цигарету за редом на истој муштикли. И даље ме не примећује, иако сада гледа поред мене, ка спољашности. Поглед му прати нешто. Зауставио се на улазним вратима, баш када се врата отворише. На звук отварања врата се наставља звук женског гласа који се, закључујем из њених речи, обраћа некоме у мушком роду. Или, једноставно, улази ћутајући. Примећује ме у једном делићу секунде, поклањајући ми један трен свог осмеха који је почео пре него је ушла.

*

*

*

Не могу рећи да се брише све што је било пре. Знам да је ово почетак новог живота. Јер разлика је радикална. Пре је било шта је било, а од сада знам да она постоји. Макар никад не била моја.

Сешће за сто који је одмах до мог стола. Наручиће пиће које увек наручује, и погледаће ме још једном. Понудићу јој своје име уз извињење што је ометам, и питаћу је за њено. Немам прави изговор нити лажни разлог што те ово питам, разуми ме. Збуњен сам, а знам да морам да ти се обратим, рећи ћу јој. Поклониће ми још један осмех, овај пут у целини. Рећи ће ми да се зове онако како ће јој најлепше пристајати. Од тада ће ми њено име бити тотем. После пар речи, сешћемо за исти сто. Сазнаћу о њој све што ми каже и што ми прећути. Сазнаћу и да је слободна. Моћи ћу да је слушам сатима. Моћи ћу да јој причам сатима. Остаћемо тамо док се не договоримо да ћемо изаћи то вече, или следеће. После ће све бити историја, која ће се писати баш онако како бих волео. Волећу је до краја живота.

Или ће изаћи када види да нема слободних столова…

Advertisements

I encourage you to leave your comments and perspectives

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s