Стварност

Небројено пута ми се у животу десило да ми неко тражи да опишем себе. Како године пролазе, тај опис се мења. Јер не описујем оно што јесам, већ оно што се види. А сада се види да сам плав, висок и имам ожиљак изнад десне обрве. Лепши сам од већине људи које знам. Студирам права на новосадском универзитету, апсолвент сам. Живим у Доситејевој, стан изнад прозора у који је панонски песник гледао и трудио се да Је слуша како дише. Баш ми се данас десило да описујем себе, на интервјуу за посао у правном сектору једне приватне фирме. Ради се о агенцији за маркетинг, релативно младој и успешној. Једно од питања ми беше да опишем себе, тј како би себе описао клијенту. Заиста не схватам сврху и важност тих информација за радно место на које конкуришем, али добро. Јутрос сам се пробудио надајући се да ће све добро проћи. Устао сам из кревета, и пре него се умио попио турску кафу уз прву цигарету. Јутарњи програм је најављивао вреле дане. Насмеших се. Врелина увек скраћује сукње, и повећава им број у Јовиној и Модениној. Но, чекао ме је интервју за посао. Отишао сам пун елана, али ми се није допало како су ми рекли – Јавићемо вам се. „Још један промашај“ помислих. Заиста, несхватљиво ми је да не успевам. Сео сам у Giardino, и сачекао два пријатеља да ми се придруже. Тамо сам и ручао, или доручковао. Негде око 3 поподне одлучих да одем кући и пређем преко пар питања из Грађанског процесног. Ипак, тамо сам се предомислио, узевши да читам Хазарски речник који ме већ неко време привлачи да га узмем са полице и прочитам. До вечерњег термина шпанске лиге сам остао уз Павића, одгледао Барселонину утакмицу и отишао у кревет.

 

 

 

Море је било немирно. Не, немирно је слаба реч. Море је било жестоко, таласи су стигли до другог тротоара корза. Пар палми се нагињало од ветра. Чини ми се и да је било сунца на небу…рекао бих по одсјајима на пучини. Иза мене је било мирно, у попречним улицама које су водиле од мора до магистрале. Људи су седели у баштама кафића и гледали ме зачуђено. Чудили су се што се чудим што седе, опуштено. Знали су да се то дешава често, и да ће то престати ускоро. И као да су призвали, све се смирило. Море се утишало, људи су попунили корзо брже него што се два пут окренух. Ушао сам у бистру воду до колена, а конобар ми је донео хладни сок са мрвљеним ледом. Не окупах се, иако сам то желео. Сео сам на лежаљку и заронио руке у песак. Био је мокар, од таласа. „Бољи је кад је хладан“ помислих.

 

 

 

Већ годинама, прво што осетим ујутру је турска кафа. Кувам је као својој баки, која ме је чувала кад сам ишао у прве разреде основне. Сећам се да ме је још тад научила да јој кувам онако како је она својој баки. А ова, опет, својој. Годинама се будим уз ту кафу из времена Монархије. Турска кафа из Аустро-Угарске…иронија је део природе, кажу. Данас немам много обавеза, осим да пређем неколико питања из Грађанског процесног. План ми је једноставан – до средине августа ћу два пута прећи преко градива, и онда убрзати ритам и у септембру коначно положити ГПП. Јуче сам пропустио да пређем преко зацртаног… „Данас морам дупло…због Хазарског… Хазарски! Ко је Аверкије Скила? Ајде само још два или три појма…“

И узео сам у руке ту књигу, која се не да испустити. Два или три појма су постала двадесет или тридесет. Наравно, у међувремену сам слушао музику, пратио вести и обавио пар позива, али сам остао у кући. Клима је нон-стоп била укључена на 18 степени. Око десет увече изађох са најбољим пријатељем у шетњу центром. Понекад ми је довољно да прошетам главном улицом и надишем се лепоте. Скренули смо у Лазе Телечког, која ме је увек подсећала на медитернске градове. Пар пива и пар безопасних флертова са девојкама за суседним столом у „Лазином телету“ је затворило овај дан.

 

 

 

„Крај Вардара седиш мори, бело платно белиш…“ певала је као нека македонска сељанка пре сто година. Били смо код оног извора у близини Соко Бање, који стално посећивах у младости. Стајали смо једно прекопута другог, а она ми је водом са извора квасила усне. Уснама. Морао сам да побегнем, али вратићу се одмах. Прођох поред „Мећаве“. Кроз познату шуму, преко познатих мостића. Изађох на неку магистралу. Или аутопут. „Мотел Предајане“, прочитах на знаку. Чула се музика…инструментал, гитара и бубањ. Влатко Стефановски, Јовано Јованке. Све јаче и јаче, терало ме да трчим. „Како да се вратим сад?“ Степенице до улаза у мотел никад нису биле краће. Стакло фрижидера са колачима је било пуно оних летњих мушица. Окренух се, у угледах је. Пратила ме, видим јој по уздасима. Узела ми руку и повукла за собом. „Хајде, чекају нас. Рекао си да ћеш одмах доћи!“

 

 

 

Нагло се пробудих уз звуке комшијине бушилице. „Опет!!“ Дан ми је почео главобољом. Чак и кад застане комшијина бушилица, ова моја у глави је настављала да ради. Гегам се до кухиње и узимам џезву, пуним је водом и стављам на ринглу. Отварам украсну посуду за кафу, коју сам добио од оне исте баке која ме научила како да кувам турску кафу. Празна је. „Дал је могуће!?“ Све је почело да личи на један од „оних“ дана када ти једино преостаје да се насмејеш на сваки малер који те погоди. Одлучих да попијем кафу у „Времеплову“, ионако ми се не слуша комшијина бушилица уз прву јутарњу кафу. Јутарња хигијена, па навукох на себе прво што ми је било на столици. Иначе, у мом стану су ормани служили као оставе, а столице као ормани. „Једну бечку кафу и две бајадере“ наручих док сам трагао за цигаретама по џеповима. Наравно, нисам их имао. Још увек нисам могао да се смејем малерима. Излетео сам из кафића, претрчавши булевар. Узео сам моје омиљене цигарете и дневну штампу, коју нисам читао…па сигурно има недељу дана. Девојка која ради на трафици је чекала да јој платим два минута, најмање, јер потрајало је док сам накупио ситниш из разних џепова моје одеће. Иако више нисам имао динара код себе, отишао сам у „Времеплов“, јер тамо су ме сви знали. Платићу им кад следећи пут дођем. На столу ме је чекала кафа и омиљене бајадере. Сео сам, распаковао паклу цигарета, ставио једну на врх усана и отворио новине. Али, наравно, нисам имао са чиме да упалим цигарете. Мада, то нисам схватио одмах, јер паљење цигарете ми је рефлексна радња. Нисам ни приметио да ми руке траже упаљач док сам читао наслове. Кад сам схватио, насмејах се. Прво себи у браду, а онда и отворено, да сви виде. Погледом потражих конобара, али девојка која је седела сто поред ми љубазно потури свој упаљач на сто. Поглед ми је остао на њој док сам јој захваљивао. Освежила ми је дан. „Освежила си ми дан…“ „Ааа, зар сам то наглас изговорио!?!“ Ипак, та реченица је пробила лед. Наставили смо да причамо о данима и њој и мени… Заиста је пријатна девојка. Имала је зечју усну која би сваком човеку остала бар пет секунди у сећању. Била је инфективна, и осмехом и говором. На крају, договорисмо се да изађемо следеће вече. „Сјајна је. Овај дан ипак није малерозан…“ помислих, баш кад сам инсистирао да ја платим рачун. Али авај, поцрвенео бих да могу кад закључих да немам ни динара код себе. Нисам ни стигао да кажем конобару да стави на мој рачун, а она је већ плаћала и мој и њен рачун. „Извини молим те, сутра ја частим вечеру…“ и сличне речи никад неће бити довољне да избришу тај блам. Но, чини ми се да она није обраћала пажњу на моју срамоту. Насмејала се, као да је њој био малерозан дан, а не мени. „Овај дан проводим у кући!“ одлучих. Овог пута, нисам ни пипнуо Хазарски речник. Заиста сам се удубио у ГПП, и прешао градиво од претходна два дана, али и за следећа два. Уморан, заспао сам поред отворене књиге.

 

 

 

На Копаонику сам, на једној од чувених Правнијада. Људи се баш добро проводе, видим им на лицима. Има много лепих девојака. У неком углу седи она са другарицом. Предивна је, као и увек. И иста је. Једино јој се поглед разликује. Лице јој је одувек, а поглед је сад. Другачији, јер чека мене. Погледом ми каже да је моја. Пољубила ме је нежно…љубио сам је нежно. Ово су најслађе усне које сам икада љубио. Сишао сам у Конаке да нађем некога, али се убрзо вратих њој. Осећао сам је. Опет сам је љубио. Држао сам је у наручју као порцеланску лутку, пазећи да се не разбије. Какав осећај у грудима…као никад пре. Било смо срећни, обоје. Заљубио сам се. Волим је. Цео живот она постоји због мене, а то тек сад обоје схватамо. Каква срећа да смо схватили! Ах, колико је моја! Не бих ни помислио да је живот ово спремио за мене. Ја сам срећан човек! Предивна је…створена за мене. Љубим је и држим уз себе, ником је не дам. Ни једна ме не интересује, иако ме многе желе. Шта ће ми? Кад је она разлог мог постојања.

 

 

 

Нисам је видео сто година! Баш је онаква какву ја памтим. Знам је откад знам за себе. Као деца смо се играли, али нисмо расли заједно. Тих година смо се виђали чешће, а онда смо ушли у пубертет. Обожавали смо се, онако пријатељски. Увек сам био срећан да је видим, као и она мене. Сећам се лепог осећаја кад је угледам и кад причам са њом. Кад боље размислим, она је једно од најдражих створења мог постојања, иако не постоји у мом животу. Јер давно је учесталост виђања прешла у реткост, а реткост у ништа. Али, и када смо сазревали и добијали јаче осећаје за супротни пол, никада на њу нисам гледао као на друге девојке. Иако је предивна. Можда је то нека психолошка блокада, не знам, тек је никад нисам пожелео. Често сам је заборављао, пре него би је срео негде у пролазу. Никад нисам ни помислио како ју је љубити…до сад. Не могу да је избацим из главе. Сан је најмоћнији део људске свести јер има магију да створа реалност. Најреалније сам је љубио, осетио њене усне и чежњу. Најреалније сам се заљубио у њу, неповратно. Најреалније би дао све да је опет пољубим. Најреалније…она је моја стварност, моја чежња, свака моја мисао од кад се пробудих…она је мој свет. Иако сам је био заборавио. За моју јаву она беше изгубљена, ал’ за мој сан очигледно не. Ако не успем да је љубим на јави, опет ћу је сањати. Бар се надам. Молићу се свако вече, пре него заспим…ако треба. А сада ћу изаћи на улице Новог Сада, шетати и гледати људе, па је можда и сретнем. Напољу је сијао дан, баш онако како мени прија. „Како је леп живот…“ помислих. Нисам скидао осмех са лица. Уосталом, зар није то сврха заљубљености? Бити срећан без јасног повода. Јер лако је бити срећан кад добијеш на лото-у или победи репрезентација. Зазвонио ми је телефон. Девојка која ми је јуче освежила дан… „Не могу да се виђам са њом…шта ће ми?“ Нисам се јавио. Шетао сам размишљајући о њој, која је део мог детињства. „Како бих био срећан да је видим сад…како да је пронађем?“ Чуо сам да студира у Београду, мада је до сад можда и завршила студије. Одлучио сам да сутра одем у Београд. „Морам да је видим! Сешћу на први јутарњи аутобус за БГ, и отићи на Филолошки факултет. Срешћу је сигурно!“ Знао сам неке другаре из основне и средње који су били са њом у контакту, а студирају у БГ-у. Ако се не појави, они ће ми помоћи да је нађем. Овог дана нисам учио. Кад сам дошао кући, читао сам Хазарски. Књига је заиста фасцинантна. Чуди ме да није добила Нобелову награду до сада. Баш сам мислио да ћу заспати када ме најбољи другар извукао из куће и повео на луду петроварадинску ноћ у Ђаву. „Колико лепих девојака…“ Њено лице, коју ми сан памти а јава заборавља, је опет избледело. Хтео сам да га урежем у памћење, али нисам успео. Друга лица су ми марширала испред носа, а била су прелепа. Једно од њих сам љубио те ноћи.

 

 

Оне крупне пахуље јануарског снега преспоро падају. Спорије од времена. Ал’ опет, брзо су прекриле овај салаш којим корачам. Вивалди, L’inverno F minor, Alegro. Ено га, сад је ушао у кућу којој прилазим. Са све виолином у рукама и оном  периком коју виђах на филмовима. Његова музика је и даље гонила пахуље преко пејзажа. Осећам се сјајно, волео бих да седнем на сред снега, иако сам у кућној тренерци и мајци. Учиних то. Напунио сам шаку снегом, који ми се мрвио у рукама. И није био хладан, већ беживотан. Сув. Наставих даље, до куће. Унутра беше пуно људи, обучених у Вивалдијевом стилу. Неким девојкама су испадале сисе из деколтеа и вино из чаша. Попех се горе, у потрази за оним што тражим. У радној соби не нађох ништа, осим погледа на залазак сунца и крошње дрвећа. Далеко, иза језера. Из радне собе, кроз тајни пролаз продужих до собе у којој ме је чекала нека госпођа. Гледала се у огледало, кад јој узех лице и пољубих усне. Какав пољубац…осетио сам јој усне као што видех Вивалдија. Не као суви снег, већ као бујне крошње. Погледах је. Била је тако ружна, личила је на Вивалдија.

 

 

Пробудио сам се мамуран. Одавно је прошло подне. Пре него опрах зубе, скувао сам себи једну турску, коју пијем уз прву јутарњу цигарету. На телевизији је била нека сцена из Београда. Сетих се да сам рекао себи да ћу отићи за Београд. Та мисао ми измамила први, јутарњи осмех из мамурлука. „Ма какав Београд…“ Нашао сам број телефона девојке са зечјом усном у телефону, и пустио јој поруку извињења. У наставку, „Пријала би ми једна кафа у Модениној…“ и смајли који намигује на крају смс-а. „Кад се вратим, учићу ГПП. Морам да се уозбиљим!“

 

Advertisements

I encourage you to leave your comments and perspectives

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s